Prvi u nizu tekstova koji nam stižu u uredništvo za objavu u našoj rubrici “Drukčija”. Autorica se potpisuje kao Provincijalka, tekst je napisan žargonski i ostavili smo ga neizmijenjenog.

Ma selo mu poljubim, ja mu došla na noge. Od kuće ponila samo što sam mogla u torbu stavit. I haj, živićemo, radićemo, skupa ćemo sve. Dok me je mamio i medom me hranio. Čim me je namamio i hlib mi zabranio. Ti Boga dragog! Malo malo, nema ga kući. Ja zovem: ‘Di si?’, ‘Evo me, saću’. Projde misec, godina, ‘Saću nikad prestat’. Onda mi se više nije ni javljo kad ga nazovem. Samo hrupi na vrata u neka doba, smrdi na ‘nu rakijetinu i naskoči na me ko mora kakva. Jadnu me izbehuti. Bižala sam sve od njeg po sobi. Posli kad su dica došla i zaključavala se. Pomisliće da me luđak bije. A on sve za mnom, pa veli: ‘Dolazi vamo, ti si moja žena, skidaj se’.

Ja krave pojila, ja sijeno kupila, zagrtala kompir, sir prodavala da dicu iškolujemo. On samo hodo po selu i viko neema se posla, neemere se živit, vakat teežak. Teška ti glava od rakijetine svaku noć. Nemere se od kafane živit, vala nikad moglo nije. 

Ee moj ti, ne živi ti se život tako. Ja sam namišljala da mi ovu našu kućicu proširimo, makar da dica imaju po sobu, nek se ne tiskaju skupa. A mi moremo i na sečiji prinoćit. Pa onda more bit kravu prodamo, pa puknemo sređaj. Vallahi je sve staro i raspada se. Neki dan miš šeta po kauču, izbušio rupu i bezbeli će se iskotit. Pod škripi, pa hodam ko po jajima, dicu da na uranak ne probudim.

Đavla ćeš crnog. Ništa mi nećemo moj ti. Đaba sam ja ostavila i mater i oca. Đaba sam ti bila i druga i ljuba i šta god ustreba. Ti si mene ko vrbu ožalostio. Ko jasiku sasušio. Pa sad viđaj hudnice, di ti oči bidoše. Mogla si se i sama medom hranit. Đaba, štaš. Hudan insan hoće dicu, hoće dom, hoće unučad da dočeka.

Al ćeri moja, ne dočeka s nehljebovićem. Ni bila sniga, ni visoka briga. Zacrni ti se prid očima dok se razdani i ne pristaje. Ne popušća. Zato, dite moje četvere oči otvori. Govorila je mati i maramom suze brisala, a ja mislila da sam najpametnija. Brezbeli sam prstom u nono ubola, svaka mi čast.

Neka ‘Sad ću’, nikad ne prestanu. Neki snjegovi nikad ne pobijele. Neke oči nikad ne progledaju. Al’ svaka mati će vazda znati i biti upravu. Čuvajte, dok imate koga. Otiđite na vrijeme i pustite onog ko vas ne cijeni, makar da ste mu desetoro djece rodili. J*bena je floskula, da bilo koji brak treba spašavati zbog djece. Ne stvarajte traume, tamo gdje mogu procvjetati ruže.

Provincijalka

*rubrika “Drukčija” na našem portalu namijenjena je ženama. Zabavnim, odvažnim, radoznalim, kreativnim, sposobnim, samostalnim. Prilika je to da objavimo i sve tvoje neispričane priče. Javi nam se u inbox naše službene Facebook stranice sa svojim mislima o životu, ljubavi, politici… bilo čemu što te zanima (možda imaš želju pisati o punjenim paprikama, i to je sasvim okej 🙂 ). Tu smo za vas…

Želimo čuti vaše mišljenje:
Podijeli objavu